Najpopularnija i jedna od najkvalitetnijih jesenjih pečuraka je vrganj, koji može da se konzervira na različite načine. Najčešće se suši isečen na listiće debljine do pola centimetra, a često se i kiseli ili zamrzava, mada se u tom slučaju smanjuje kvalitet. Moguće je i usoljavanje, ali tada gljive tada prethodno treba obariti.
Zbog karakterističnog oblika, vrganj se lako prepoznaje i retko zamenjuje s otrovnim vrstama. Bere se laganim uvrtanjem u smeru kazaljke na satu, a zatim se pregleda da li su ga napali crvići. Konzerviraju se samo zdravi primerci.
Lisičarka raste na zemlji, ispod lišća. Narandžaste je boje i karakterističnog oblika, mada je moguća zamena s otrovnom zavodnicom. Najčešći načini čuvanja su zamrzavanje nakon blanširanja i usoljavanje svežih, jer je jedna od retkih gljiva koja ne može da povrati mekoću tkiva posle sušenja.
Bukovače se mogu naći u šumama, na panjevima, sve do decembra. Međutim, pošto se i organizovano proizvode, sveže su dostupne tokom cele godine. Suše se iseckane na listiće, na otvorenom ili u pećnici, ali temperatura ne sme da pređe 60 stepeni. Posle ovog postupka mogu da se melju i prah koristi kao dodatak jelima, a najčešće se potapaju u vodu, da odmeknu, pa se upotrebljavaju kao i sveže.
Prilikom sakupljanja moraju se poštovati zakonom propisana pravila. Ne smeju se brati veoma mladi, ali ni stari primerci, a na staništu se obavezno ostavlja trećina ukupno nađenih gljiva. Nije dozvoljena upotreba grablji i drugih oštrih predmeta koji mogu da oštete miceliju.
DŽIN MEĐU GLJIVAMA
Jestiva i lekovita, velika puhara je gljiva koja se često sreće u našoj zemlji, posebno na Fruškoj gori.
Krajem leta i početkom jeseni ova jestiva i lekovita gljiva se može naći na mrtvoj organskoj materiji na livadama i zapuštenim travnjacima, ređe u šumama.
Ima oblik lopte, prečnika i do 30 centimetara, ali je u svetu bilo i većih, čak do 150 centimetara. Gljive rastu u grupama, ponekad u obliku prstena i na istom mestu se pojavljuju godinama. Zbog toga pojedini poznavaoci tvrde da su mikorizne, odnosno da stvaraju simbiotsku vezu s korenom biljaka. Međutim, još uvek nema dovoljno dokaza za to i uglavnom se smatraju pravim saprofitima.
Jestive su dok su mlade, kada su im spoljašnjost i meso bele boje. Starenjem postaju smeđe, a u unutrašnjosti formiraju spore, kojih može biti i do trilion. Oslobađaju se u vidu oblaka, nakon pucanja opne pod uticajem vremenskih prilika, životinja ili ljudi.
Iako su karakterističnog oblika, puhare namenjene ishrani treba da beru dobri poznavaoci, jer u pojedinim stadijumima razvića liče na neke otrovne, pa čak i smrtonosne vrste. Neophodno je da se preseku i ustanovi da li je meso belo, čvrsto i ujednačene strukture na celom preseku.  Ako je crno, smeđe, purpurno ili žuto, to je siguran znak da se ne radi o velikoj puhari.
Gljive je najbolje pripremati za jelo neposredno posle berbe, jer brzo gube svežinu. Mogu se i zamrzavati, ali su nakon toga lošijeg kvaliteta. Imaju blag ukus, pa ih poznavaoci porede s tofuom, odnosno sirom od soje. Takođe, kao i tofu, poprimaju aromu namirnica s kojima se kuvaju. Neki ljubitelji puhara, naprotiv, tvrde da je njihov ukus bogat i podseća na orahe.
Stariji primerci, koji su promenili boju, nisu za jelo, ali se spore mogu upotrebiti kao prirodni lek za zaustavljanje krvarenja.  Smatra se da kalvacin, materija koja je prvi put pronađena u ovoj, a kasnije i u nekim drugim gljivama, ima antikancerogeno dejstvo.
Velika puhara može da se dinsta, prži, kuva... Ponekad se koristi kao zamena za tofu i plavi patlidžan.
Najčešće se pripremaju punjene puhare. Izvađeno meso pečuraka se isecka i prodinsta uz dodatak različitih začina. U smesu se doda sir ili neko povrće, a zatim napune izdubljene gljive, umotaju u foliju i zapeku u rerni.