Toggle Navigation

 

Duplu kafu, molim!

Iako sebe smatramo velikim ljubiteljima kafe i gotovo nijedno druženje ili radni dan ne prođe bez nje, na tabelama potrošnje kafe po glavi stanovnika stojimo vrlo nisko. Vodeće su skandinavske zemlje (Finska i Švedska 15 kilograma godišnje po glavi stanovnika), dok mi sa 1,3 kg na toj tabeli stojimo lošije nego naša fudbalska reprezentacija u svojoj konkurenciji. Osamdesetih godina prošlog veka ta količina je bila 3,4 kg. Ovom padu potrošnje, između ostalog, uveliko je pomogao i pad kupovne moći tako da ne postoje šanse da se na našim stolovima nađe šoljica kopi luvaka (Kopi Luwak).

Kafa je sve do petnaestog veka bila poznata samo u svojo domovini Etiopiji, da bi je potom, osetivši njene čari, preuzeli Arapi, a odatle je nastavila da se širi svetom. Negde početkom XVIII veka Holanđani su napravili prve plantaže u današnjoj Indoneziji, na ostrvima Sumatra, Java i Bali. Upravo u ovoj državi proizvodi se kopi luvak, najskuplja kafa na svetu. Uzrok tome je vrlo neobičan metod proizvodnje ove vrste kafe. U blizini indonežanskih plantaža kafe žive cibetke, tihe, povučene životinje nalik mačkama čija su omiljena hrana zrela zrna kafe najvišeg kvaliteta. U njihovom probavnom traktu, za vreme varenja, dešava se hemijska čarolija, zrna gube svoj omotač, a prirodni enzimi cibetke smanjuju kiselost i gorčinu zrna, uklanjaju nešto kofeina i proteina. Kafa dobijena od ovako obrađenog zrna ima bogat, prefinjen ukus i nizak nivo gorčine.
Ali, kako doći do zrna? Cibetke ne mogu da ih svare i izbacuju ih zajedno sa ostalim ostacima prerađene hrane posle nekih 24-36 sati. Kako god zvučalo, ono što ove životinje izbace, smatra se zlata vrednim.  U daljoj preradi zrna se odvajaju od drugih materija, ispiraju, suše na suncu, odvaja se ljuska, zatim se sortiraju da bi se otklonila oštećena zrna. Na kraju dolazi prženje u kom kopi luvak gubi dosta od svoje vlažnosti, tako da se od desetak kilograma sirove kafe dobije nekih dva kilograma. I tako ova kafa iz mačjeg stomaka kreće na svoj put do najluksuznijih restorana.
Na ovaj način godišnje se proizvede svega 250 – 500 kilograma kopi luvaka, a za jedan kilogram ovog zadovoljstva potrebno je odvojiti 200 – 400 dolara. Drugim rečima, ako svratite na kaficu u neki ekskluzivni lokal, morate se prethodno najaviti da bi popili šolju kafe za osamdeset do devedeset dolara.
A nekada su je pili najsiromašniji. Holandski kolonizatori, vlasnici plantaža, nisu dozvoljavali svojim radnicima da makar mali deo zrna koju beru koriste za kuvanje kafe. Međutim, oni su primetili ono što cibetke rade, nemajući drugog načina skupljali zrna i na kraju pili bolju kafu od svojih gospodara.
Naravno, ova priča ima i drugu stranu. Kao i svaki skup i tražen proizvod, statusni simbol, napitak koji piju slavni i poznati, kopi luvak se falsifikuje, meša sa jeftijim vrstama kafe. I ne samo to. Usled velike potražnje na Zapadu lokalni farmeri širom jugoistočne Azije počeli su da hvataju cibetke, ta stidljiva noćna stvorenja, zatvaraju ih u tesne kaveze i hrane na silu da bi dobili što veće količine kafe. Procena je da se na ovaj način proizvede minimum pedeset tona godišnje. I sve to zarad onih koji bi da popiju kafu dobijenu iz znate već čega.
Uživajte u svojoj najobičnijoj kafici i dobrom društvu. To nema cenu.

 

POGLEDAJTE JOŠ:

Kafa, više od uživanja

Kofein i zdravlje