Latinski: Juniperus communis

Engleski: juniper

Francuski: genevrier

Nemački: Wacholder

Italijanski: ginepro

Istorijat

Narodna tradicija puna je tajanstvenih i mitoloških predanja vezanih za kleku. Germanski narodi su na klekinom šiblju spaljivali mrtve. Koristila se i tokom žrtvenih obreda. Smatralo se da će onog ko bezobzirno poseče klekino drvo neminovno stići nesreća. Takođe se verovalo da grančica kleke na šeširu štiti od povreda.

Opis začina

Kao začin upotrebljavaju se sušene ili sveže bobice. Bobicama je potrebno i do tri godine za dozrevanje, da od zelenih postanu braonljubičaste. Ubrane bobice se suše. Pomalo su smolaste, slatkastog, balsamičnog mirisa i oštrog i oporog ukusa. Aroma je izrazitija kod biljaka koje rastu južnije.

Upotreba u kulinarstvu

Kleka je važan začin u mnogim zemljama Evrope, a naročito u alpskom području i u Skandinaviji. Upotrebljavaju se cele ili usitnjene bobice. Zdrobljeni plodovi stavljaju se u marinade za divljač i u nadeve za živinu i pernatu divljač. Ovaj začin dobro se slaže sa svinjetinom, srnetinom i drugom divljači. Njome se začinjavaju paštete, a od povrća kelj. U Nemačkoj kleku dodaju pri kiseljenju kupusa. U zemljama severne Evrope njome se začinjavaju riblje čorbe i riblje marinade. S klekom se prave rakije travarice. Najpopularnije su u zemljama severne Evrope. Neke od njih su: naša klekovača, slovačka borovička, engleski džin, nemački Steinähger, francuski genevre, holandski genever i schiedam, belgijski pequet i slovenački brinjevac. Dodaje se i u biljne likere, a u Skandinaviji se njome aromatizuje pivo.

Ostalo

 Kleka sadrži 2-3% eteričnih ulja. Ima antibakterijsko delovanje i posebno je delotvoran protiv bakterija u mokraći. Čaj ima diuretička svojstva i dobar je protiv cistitisa. Umiruje bolne mišiće, reumu i giht.