Leblebija jača od mesa
Slanutak, ceci, leblebija, naut, slani pasulj – sve su to imena za istu biljku, mahunarku bogatu belančevinama. Liči na soju i svetlosmeđe je boje, a načini pripreme su raznovrsni: može da se koristi kao varivo, da se samlevena koristi kao hlebno brašno, ali i da se propržena jede poput semenki.
Tu se, naravno, ne morate zaustaviti: leblebije su odličan dodatak supi, a ako je sameljete u blenderu, začinite i dodate malo maslinovog ulja eto odlicnog namaza za hleb. Leblebija je u istorijske spise ušla pre mnogih država: prvi zapisi o ovoj biljci stari su trinaest vekova i svedoče o njenoj širokoj upotrebi na prostorima današnje Turske. Iz Anadolije je prenesena na Bliski istok i sever Afrike, a na Kavkazu joj je pripala neobična čast da bude ovekovečena u imenu jednog umetničkog dela. Naime, jermenski kompozitor Tigran Cuhadžjan napisao je 1875. godine operetu "Prodavac leblebija". Koren je pustila i na Balkanu, gde se najviše uzgaja u Makedoniji i Dalmaciji. U pogledu biohemijskog sastava, leblebija se ne razlikuje mnogo od ostalih mahunarki: sadrži do 23 odsto belančevina, 58 odsto ugljenih hidrata i oko 5 odsto biljnog ulja. U količini gvožđa koju sadrži pobeđuje meso čak i kad je kuvana. Bogata je kalcijumom, magnezijumom i bakrom. Stotinu grama leblebija vredno je 361 kaloriju.
POGLEDAJTE JOŠ:
