Toggle Navigation

 

Njegovo ime je luk, beli luk

Jedna stara njujorška poslovica kaže da je za ulazak u metro dovoljan novčić, ali beli luk obezbeđuje mesto za sedenje.

On nikog ne ostavlja ravnodušnim. Njegove pristalice veruju u njega, podjednako kao što ga njegovi protivnici preziru. Pojavljuje se kao hrana, začin, lek, neophodno sredstvo u folklorno - sujevernim predstavama, afrodizijak, sredstvo plaćanja... Prvi je iz Centralne Azije krenuo u  osvajanje sveta i uspeo da se nametne i bude prepoznat i korišćen na iste ili slične načine u različitim kulturama koje često nisu imale nikakve veze jedna s drugom.

Važan deo ishrane starih Sumeraca, gajen u vrtovima vladara Vavilona, drevni indijski rukopisi nude ga kao lek za srčane bolesti i artritis, Konfučije ga spominje u pesmama koje mu se pripisuju, a stari Kinezi zabeležili su da je obredno jagnje nuđeno bogovima na žrtvu bilo obilno začinjeno belim lukom radi boljeg ukusa.

Glineni modeli  pronađeni su u grobnicama iz vremena prvih faraona, a Tutankamonova grobnica nudila je, osim ogromne količine zlata, nakita, posuđa i ukrasa, i šest savršeno osušenih glavica. Nije sigurno kako su dospele tu, da li kao deo rituala, pomoć faraonu na putu u zemlju mrtvih, ili ih je neki neoprezni radnik naprosto zaboravio. Činjenica je da su radnici na izgradnji piramida dobijali velike količine belog luka, jer se smatralo da im daje snagu i štiti od bolesti. Njegova popularnost bila je tolika da se spominjao u molitvama, služio kao sredstvo plaćanja ( za nekih sedam kilograma mogao se kupiti zdrav, mlad rob ), a jedna od svega dve zabeležene pobune seljaka u starom Egiptu počela je zbog nestašice belog luka usled izlivanja Nila. Čuveni Ebers papirus, jedan od najstarijih medicinskih tekstova, sadrži dvadeset dva recepta sa belim lukom, u rasponu od lečenja stomačnih infekcija do opšte slabosti organizma. Sveštenici su ga obožavali, ali ne i pripremali i jeli. Najverovatnije, bila je to hrana nižih klasa, robova i seljaka, nedovoljno rafinisana za visoke slojeve zbog jakog mirisa i povezanosti sa običnim svetom, tako da već tada počinje njegova višestruka uloga: kao hrane i začina, leka i socijalnog faktora.

Ni antički Grci nisu bili imuni na njegov grubi šarm. I ovde je prevashodno cenjen kao sredstvo za poboljšanje snage i izdržljivosti organizma, pa su ga koristili vojnici i takmičari na Olimpijskim igrama, možda kao prvo sredstvo za poboljšanje rezultata. Hipokrat ga je uvrstio u  svoju terapiju za lečenje disajnih organa, čišćenje organizma, lečenje infekcija i upala, Aristotel ga preporučuje kao tonik, ali ni njih dvojica ni pobednik na Olimpijadi, ne bi mogli ući u , recimo, Kibelin hram, ako su pre toga jeli beli luk- na ulazu se proveravao dah.

Posle osvajanja Grčke, Rimljani su, uz uobičajene količine zlata, umetničkih predmeta i robova, silom mača poveli sa sobom i intelektualce. Kanije, bila je dovoljna i sila ekonomije. Najveći medicinski autoritet svog vremena, glavni lekar Neronove armije, bio je Dioskorid, Grk koji nudi brojne mogućnosti korišćenja belog luka: ,,On čini glas čistim i smanjuje kašalj kada se jede sirov ili kuvan, spremljen sa origanom ubija vaške, pire od zdrobljenog  belog luka i crnih maslina je diuretik...’’, a preporučuje ga za čišćenje arterija, tako da moderna istraživanja o uticaju belog luka na kardiovaskularni sistem imaju svoj izvor u antičkom svetu.

Kroz čitav srednji vek i renesansu, pa sve do sadašnjih dana, provlači se isti motiv: jela, u kojima se pojavljuje na sve različitije načine i neprekidan niz medicinskih istraživanja. I dalje smatran dostojnim plebejaca, u mediteranskim i katoličkim delovima Evrope, Francuskoj, Španiji i Italiji uspeo je da se donekle probije i u više krugove, što mu kod severnjaka i protestanata nikako nije uspevalo.Smatran hranom sirotinje, seljaka i mornara, bio je daleko ispod nivoa engleskih dama i džentlmena. Ozbiljni kuvari u rasponu od nekoliko vekova ne preporučuju ili čak zabranjuju njegovu upotrebu, a tvrdi se da njegova upotreba ni danas nije dozvoljena na engleskom dvoru. Sličan odnos prema belom luku proširio se i u bivšim britanskim kolonijama s one strane Atlantika, gde je sve do polovine dvadesetog veka bio masovno upotrebljavan samo u određenim etničkim grupama, zahvaljujući čemu je i nastao naziv ,, italijanski parfem ’’. Moguće je da je uzrok ovoj pojavi, osim ekonomskog faktora i religioznog ekskluziviteta, čisto psihološki: uštogljeni i smrtno ozbiljni puritanci nikako nisu mogli da podnesu mediteransku živost i raspričanost, praćenu jakim mirisom.

Ono što beli luk izdvaja, osim njegovog ukusa i neodoljivog mirisa, jeste mnoštvo priča, anegdota i zanimljivih podataka. Klasična slika su venci belog luka koji vise na vratima kuća širom Srednje Evrope namenjeni odbijanju vampira, iz istog razloga nošeni su oko vrata ili su njime bile natrljane ključaonice i dimnjaci. Sličan motiv odbijanja neprijatelja može se naći i kod Korejaca koji su nekada, pri prolasku preko planinskih puteva, jeli ukiseljeni beli luk u nadi da će to odvratiti tigra od eventualnog napada.

Osim odbrambene uloge, smatran je i pomoćnikom u ljubavnim poduhvatima. Kineski lekari prepisivali su ga seksualno onemoćalim muškarcima. Neverstvu skloni egipatski muževi žvakali su ga na povratku kući, da bi uklonili miris svojih ljubavnica. Mladoženje su ga nosile zakačenog  za rupice za dugmad na odelu želeći tako da svoj medeni mesec učine produktivnijim. Iz istih razloga bio je, u raznim vremenima, zabranjivan adolescentima, udovicama i tibetanskim monasima.

Uz sve ovo, beli luk se i švercuje. Zaplet ove priče je sasvim jednostavan – Evropska unija ima visoke uvozne takse, a Kina je najveći svetski proizvođač ( jeftinog ) belog luka. Izvesni gospodin iz Irske, ugledni uvoznik hrane, proturio je hiljadu tona kineskog belog luka kao jabuke i tako u razlici poreskih stopa sebi uštedeo, a državi zakinuo, preko milion evra. Bolje rečeno, pokušao je da zakine, jer je uhapšen. Udružene policijske snage Britanije, Irske, Austrije i Poljske prekinule su švercerski lanac vredan više miliona evra, a švedska policija je, u samo nekoliko godina, zaplenila preko četrdeset hiljada tona švercovane robe, poznate na latinskom kao Allium sativum. Za kraj ove mini crne hronike vredi spomenuti i petoricu Rumuna koji su pokušali da u Mađarsku prošvercuju više od devet tona belog luka, smeštenog svega u tri kombija, tako da je lokalna policija brzo namirisala u čemu je problem.
Smrdljiva ruža, jedan od mnogih izraza upotrebljavan kroz istoriju za junaka ove priče je i naziv restorana u San Francisku u kom se mogu pojesti tradicionalna rebarca, riba, rakovi, pice i lazanje, ali prilagođeni sloganu ovog restorana: Mi začinjavamo naš beli luk hranom! U Stokholmu možete pojesti čiskejk sa belim lukom, a u Helsinkiju popiti pivo sa istim sastojkom.
Jedan od vlasnika nepotrebnih rekorda je i čovek koji je kući sa takmičenja poneo sto funti zato što je uspeo da pojede 49 čenova za pet minuta.
Uz razne, manje ili više opravdane strahove, postoji i strah od belog luka: Aliumfobija.
Francuski kralj Anri IV nije imao nikakav strah od belog luka, žvakao je čenove sa uživanjem i, prema svedočenjima savremenika, imao je dah koji je mogao oboriti vola na dvadeset koraka. Uspeo je da preživi dvanaest pokušaja atentata. Trinaesti je bio fatalan, što samo pokazuje da ni beli luk nije svemoćan.
 
POGLEDAJTE JOŠ:

Beli luk (Allium sativum)

Sremuš - divlji beli luk

Ključne reči:
beli luk